Umro je Srbin Momčilo Momo Kapor

[jagodinsky]

        Imate li nešto da kažete tim povodom?

[Nuklearni metafizičar]

Bio je istinski, i neprevaziđeni kralj kratke priče!

Čovek brojnih velikih talenata - slikar, književnik, novinar, TV voditelj, kafanski klupoder... hroničar epohe od kraja 60-tih do danas

Neka mu je laka zemlja

[John Doe]

Bio je izuzetno duhovit i talentovan covek, steta je sto takvi ne zive 120 godina.

Inace, zanimljivo je da je po osnovnom zanimanju akademski slikar, a rodjeni je Sarajlija, iz gradjanske porodice, koji je jos od mladosti imao problema zbog politicki represivnih vremena, slicno Pekicu, ali u manjoj meri i na drugi nacin.

Pred kraj zivota je navukao dosta antipatija tzv. gradjanske Srbije zbog potpune i vrlo glasne podrske rukovodstvu bosanskih Srba u ratu. U mojim ocima to mu nije ni povecalo ni smanjilo kredibilitet.

Ostao je duhovit i pitak pisac, ali dovoljno u duhu vremena da bi bio bitan i da bi ga na neki nacin, kao autor i na izvestan nacin i hronicar i posmatrac, i obelezio.

Neka pociva u miru.

[Aschen]

Mnogo sam volela njegove knjige i verovatno ću ih voleti uvek. On i Ujević su mi nekako išli jedan za drugim, "Skitam i pričam" mi je bilo kao kec na desetku u neko doba odrastanja.
Beleške jedne Ane - pa po toj knjizi me je moja jedina ženska najbolja drugarica uvek zvala, kad god bi se videle bilo bi "jesam li ti ovo pričala?", a i stavrno što bi se reklo , osećala sam se tada "kao parče zemlje otkinuto od keve zemlje" kako je Momo govorio, to mi je naprosto bila knjiga o meni ( na svu sreću Una to nije).
Veliki umetnik i veliki čovek, zahvalna sam što smo ga imali i neka mu je vječna slava!

[CTEBA]

Није ли он тамо негде осамдесетих или деведесетих рекао:
„на истоку ни шибице не сијају“
Имао је добар хумор.
 

[Čiča]

Нико као Момо Капор није описао детињство, младенаштво, зрелост и старост лојаних грађана Титославије оних који су рођени непосредно пред или током последњех глобалног сукоба. Он је ухватио дух генерације која је свој духовни, професионални врхунац доживела у периоду од Брионског Пленума до Осме Седнице. Ко буде хтео да разуме то време неће моћи да заобиђе капора. Икона тог времена, као Оља Ивањицки,Смоки, Чкаља, Душко Радовић, Миљан Миљанић, Џаја... Капор ме подсећа на прве посете београду, Драгстор у Нушићевој, ресторан Дунавски Цвет, продавницу уметничких рукотворина из братских земаља на тргу онда Маркса и Енгелса. Кичасто, слаткасто доба у коме је већина мислила да је Броз бесмртан. Његов 'националистички' опус нисам имао прилику да читам осим ванредне Зелене чоје. Како је време одмицало све сам више ценио његову оданост РС и Р.Караџићу. Велики козер, одличан сликар, можда најбоље што је у културном смислу изнедрио лојалистички Београд, онај Београд који је био на лијији, који није бежао у САД или Енглеску, онај који се стидео или није имао своју прошлост у штабу 501 или Савезу Демократске Омладине Југославије, тај непрекићевски Београд, описан кроз Бумбара, рубирозу и остале...

[Nuklearni metafizičar]

Hmm, gornji post je zgodan primer kako provincijalac koji je zaplašen Beogradom, mrzi provincijalca koji je voleo Beograd

[Čiča]

Hmm, gornji post je zgodan primer kako provincijalac koji je zaplašen Beogradom, mrzi provincijalca koji je voleo Beograd

Како ништа нисте схватили ПГ Нуклеарни, просто сумњам да сте и реч из мог поста прочитали. Уколико јесте, онда...

[Nuklearni metafizičar]

Kristalno jasno je napisano - između redova!   

A  redovi su ionako nebitni jer su poslužili da se, pod maskom IN MEMORIAM, iznese lični doživljaj epohe, omeđene ličnim granicama.   

[Aschen]

Он је ухватио дух генерације која је свој духовни, професионални врхунац доживела у периоду од Брионског Пленума до Осме Седнице. Ко буде хтео да разуме то време неће моћи да заобиђе капора. Икона тог времена, као Оља Ивањицки,Смоки, Чкаља, Душко Радовић, Миљан Миљанић, Џаја... Капор ме подсећа на прве посете београду, Драгстор у Нушићевој, ресторан Дунавски Цвет, продавницу уметничких рукотворина из братских земаља на тргу онда Маркса и Енгелса. Кичасто, слаткасто доба у коме је већина мислила да је Броз бесмртан.

Za ovo napisano, mogla bih reći da zvuči nostalgično i setno  ali svakako ne provokativno. O mržnji prema Kaporu, čak ni kontekst Kapora kao provincijalca nigde nema mesta.
Mislim da ste malo preterali NM ...

[Nuklearni metafizičar]

Aschen, najbolje bi bilo da direktno pitaš Čiču da li to vreme doživljava, kako ti kažeš "nostalgično i setno" ili ne?

BTW "Provincijalac" je naslov Kaporovog romana iz 1976. godine

[Aschen]

Znam za "Provincijalca", malo mi se Mominih knjiga sem novijih "omaklo" da nisam pročitala, jer moj ujak je veliki fan Kaporov. Poslednja koju sam čitala je bila Smrt ne boli ili nešto slično.
Isto tako kroz Momino pisanije se dalo videti da sebe smatra Beograđaninom koji je ponosan na svoje Hercegovačko poreklo i toliko o njemu kao provincijalcu.
Daleko od toga da Momo nije možda jedan deo svoga života s e tako osećao, no koliko znam o njemu, bio je kosmopolita i svugde se osećao dobrodošlim, bio je pravi stanovnik celog sveta.

Čudno je da u onome što je g. Čiča napisao vidite takvo nešto, jer teške su to reči "mržnja provincijalca ..." , a nigde ništa da se može u tu sliku ugurati...

No svako ima svoju percepciju....

[jagodinsky]

           Beograđanin ili ne (a jel to neka privilegija?) činjenica  je da sam ga uživo sreo u Uzun Mirkovoj u novembru 2008. Za malo da se sudarimo! Primetio je da sam ga prepoznao (ja sam pravi provincijalac) ali je nastavio žurno, smrznut, sa rukama u džepovima svog svetlo-bež mantila! A neposredno pred njegovu smrt sam pročitao knjigu „Dragi naši“ sa velikim zadovoljstvom!

[John Doe]

Hmm, gornji post je zgodan primer kako provincijalac koji je zaplašen Beogradom, mrzi provincijalca koji je voleo Beograd

Ogromna ljubav, nicim izazvana, bilo prema Beogradu, Novom Sadu ili nekm trecem gradu, je isto tako izraz provincijalizma koliko i nicim izazvana mrznja ili nesnalazenje.

Provincijalac se moze biti i ako je neko rodjen u Beogradu i kune se u njega triputa dnevno.

[John Doe]

Нико као Момо Капор није описао детињство, младенаштво, зрелост и старост лојаних грађана Титославије оних који су рођени непосредно пред или током последњех глобалног сукоба. Он је ухватио дух генерације која је свој духовни, професионални врхунац доживела у периоду од Брионског Пленума до Осме Седнице. Ко буде хтео да разуме то време неће моћи да заобиђе капора. Икона тог времена, као Оља Ивањицки,Смоки, Чкаља, Душко Радовић, Миљан Миљанић, Џаја... Капор ме подсећа на прве посете београду, Драгстор у Нушићевој, ресторан Дунавски Цвет, продавницу уметничких рукотворина из братских земаља на тргу онда Маркса и Енгелса. Кичасто, слаткасто доба у коме је већина мислила да је Броз бесмртан. Његов 'националистички' опус нисам имао прилику да читам осим ванредне Зелене чоје. Како је време одмицало све сам више ценио његову оданост РС и Р.Караџићу. Велики козер, одличан сликар, можда најбоље што је у културном смислу изнедрио лојалистички Београд, онај Београд који је био на лијији, који није бежао у САД или Енглеску, онај који се стидео или није имао своју прошлост у штабу 501 или Савезу Демократске Омладине Југославије, тај непрекићевски Београд, описан кроз Бумбара, рубирозу и остале...

Lep tekst, odlicno pogadja u ideolosku i estetsku sustinu jednog vremena, pa i dela Mome Kapora.