Не видим разлога зашто је толико нужно везивање Српства уз Православље... Друго, не видим да друге културе у расејању ван Европе нужно чувају своје културне вредности, укључујући ту и конфесионалну припадност из завичаја, односно предака... Треће, не видим разлога зашто бих уопште подржавао цркву која a priori обележава групу Срба грешницима...
Cheers...
U teoriji, nije nuzno vezivanje srpstva i pravoslavlja, ali u praksi, koliko znate Srba, bez obzira na sadasnja verska opredeljenja, koji nisu iz porodica koje su poreklom pravoslavne?
Kulture u rasejanju uvek cuvaju neke elemente kulture naroda kome njihovi pojedinci pripadaju. Koji elementi ce se sacuvati, zavisi od kulture i naroda.
Medjutim, kladio bih se u sve sto imam, na osnovu istorijskih iskustava Srba, i na osnovu licnih zapazanja, da deca, specijalno iz mesanih brakova, koja odrastaju u dijaspori, ako nisu na neki nacina vezana za SPC, vec u sledece dve generacije nece biti ni Srbi.
Znate, imali su Srbi u Austro- Ugarskoj, Vasi i moji preci, i plemstvo, koje je dobijalo titule od austrijskog Cara i Kralja, pa gde je ono sada? Pozenili su se Nemicama i Madjaricama, i vec u sledece dve generacije, njihovi potomci sa ponosnim srpskim prezimenima, kao Bakics, Csarnojevics i slicnim, vise nisu bili Srbi.
Zatim previdjate da Srbi nisu neki zapadnoevropski narod, na primer, Francuzi, za koje je pripadnost naciji pre svega francuski jezik i zivljenje u Francuskoj, a katolicizam samo nasledje koje vise nema mnogo veze sa kulturom. Srbi su narod koji je sklon da pojednostavljuje stvari, i koji nije prosao onaj isti razvojni put kao pomenuti Francuzi. I narod kojem je veoma potrebno neko vezivno tkivo koje bi moglo da ga ucini jedinstvenim. Ma koliko da je delom vrlo arhaicno, pravoslavno hriscanstvo jeste takvo vezivno tkivo. Odnosno, drugog zasada nema, ma kako da je to lose po Srbe.
Svest o istoriji srpske drzave nije cuvala katolicka crkva, mada je uvek bilo istaknutih Srba katolika, od vremena Stefana Nemanje, koji je krsten najpre u katolickoj crkvi, kad je rodjen, i Nikole Buce, istaknutog "predsednika vlade i minisra finansija", kako bi se danas reklo, pa sve do Meda Pucica, Iva Andrica, Iva Cipika i Baltazara Bogisica, da pomenem samo neke. Nije ga cuvala ni muslimanska zajednica.
Medju Srbima katolicima su se cesto regrutovali neki od najvecih srpskih umova.
Medjutim, veliko je pitanje koliko je tu pravoslavlje zasmetalo kao pretnja interkonfesionalnom jedinstvu po sebi, a koliko je u pitanju najpre srpska iskljucivost prema drugacijima.
Pa ja sam na svom vlastitom forumu povremeno tretiran kao neko na pola puta do izdajnika, samo zato sto pored srpskog identiteta imam i regionalni, isto kao sto imam i politicki identitet, i zato sto imam drugacije predstave o nekim stvarima.
Sta bi tek bilo da sam katolik, ili da se zalazem za neke manje nacionalno obojene stavove?
Nije mi zelja da kukam, nego da ukazem na to da naprosto nema dovoljno smisla za drugacije, nije blo smisla da se od srpstva napravi integrativni sistem ideja, kakav je postojao jos u vreme Svetozara Miletica, Ilije Garasanina, ili cak i crnogorskog kralja Nikole, koji je itekako srbovao po shemi intergalnog srpstva. A najbolji saradnici mu nisu bili u Beogradu, nego u Novom Sadu.
Srpska nacionalna ideja je vremenom svedena na iskljucivost po mnogim osnovama, umesto tog pocetnog, i daleko plemenitijeg impulsa integrativnosti, koji nije znao za regionalne, konfesionalne, ili partijske predrasude.
Da li je glavnu ulogu oko rusenja spona izmedju Srba razlicitih konfesija, pa i regiona, odigrala SPC?
Rekao bih da nije, nego je ona pre bila ponekad instrument u rukama onih koji nisu bili ni dovoljno obrazovani, ni dovoljno mudri da vide da je integrativnost kod Srba ne samo najbolje opredeljenje nego i nuznost. SPC je najcesce u istoriji, i na korist, ali i na stetu Srba kao naroda, bila pre izraz plemenskog duha Srba, nego hriscanski faktor kod Srba. Citali ste R.A. Reissa, znate sta je on rekao o tome, u vrlo preciznim i istinitim zapazanjima o srpskom pravoslavlju.
A ima tu i drugih faktora, u tom rusenju ideje integrativnog srpstva, od delovanja drugih dveju glavnih balkanskih konfesija, koje su bile puno manje naklonjene srpskoj ideji od SPC, preko cinjenice da Srbi pre ujedinjenja 1918. nisu imali iskustva vladanja jednom prostranom i heterogenom drzavom. Drzavom koju je cinilo stanovnistvo vrlo razicito od stanovnistva Kraljevine Srbije, pa sve do pomenute iskljucivosti koja je precila da se vide neke ocigledne stvari.
Najociglednija je da se do politickih ciljeva moze i ponekad, mora, i zaobilaznim putem, ne samo najkracom linijom.
