Svetosavlje kao ponavljanje

Vizantijsko hrišćanstvo je bilo institucionalizovana ideologija koja je uveravala da nema greha koji nije oprostiv. I ne samo što je uveravala nego je i u praksi sprovodila ovo načelo, kanonizujući čak i moralno problematične osobe.
U prološkom žitiju sv. Jakova Posnika iz VI veka stoji da je ovaj svetitelj kao mladić lečio neku devojku od ludila, da je potom zgrešio s njome i, da bi sakrio svoj greh, ubio je i bacio u reku. Bilo je dovoljno da deset godina živi u grobu kao pokajnik da bi mu Bog oprostio. U vreme velike suše, on se pomolio za kišu i ona je pala, a on je poverovao da se to dogodilo zbog njegove molitve.
U ovoj paradigmi se krije mogućnost da se proglase svecima vladari koji potpomažu crkvu, bez obzira na etički karakter, ličnu svirepost, legitimnost, surovost u proganjanju svojih neprijatelja, pa čak i prema najbližim članovima svoje porodice.
Godine 1207. bugarski car Kalojan tajanstveno je umro pri opsadi Soluna; ovo “čudo” je, razumljivo, pripisano sv. Dimitriju Mirotočivom. Čim svetac počne da posreduje u sporu između pojedinaca ili zajednica, naroda ili država, ni njemu više nije moguće izaći iz spora “čistih ruku”, jer pomagati jednima, znači biti protiv drugih. Tu se sveci otkrivaju kao oni koji imaju svoje otačastvo, svoje naslednike, svoje polje dejstva – svaki svetac ima svoje bunjište. Sv. Dimitrije Solunski spašava od opsade samo Solun, ne i druge gradove, pa nekakav grad, ako hoće da i sam ima nebesku zaštitu, mora sebi pribaviti svog sveca. Godine 1185. Normani su osvojili Solun i načinili užasan pokolj koji, zbog svojih razmera, nije mogao tako brzo biti zaboravljen, ali ga je događaj iz 1207. ipak bacio u zasenak. Nijedan svetac ne čini svakodnevno čuda – za njegovu reputaciju dovoljno je da “zasija” s vremena na vreme. Kad su Srbi dovoljno ojačali za ofanzivne akcije i krenuli na susedne zemlje da ih pljačkaju i pustoše, sa njima zajedno krenuli su i njihovi sveci. Njihova uloga zaštitnika i zastupnika plemena toliko je naglašena da se čini kao da je njihovo svetiteljstvo samo paravan iza koga stoji samo briga za održanje države i dinastije. I svetac ima svoje stado koje štiti od inoplemenika, “od plenjenja i ozlobljenja”.
Na bojnim zastavama Vizantinaca oslikani su: Dimitrije, Đorđe, Teodor Stratilat i Merkurije, istaknuti sveti ratnici.
Hrišćani su verovali da će do drugog Hristovog silaska doći hiljadite godine posle prvog, pa iako se ovo predviđanje nije ostvarilo, prvi vekovi novog milenijuma misle za sebe da su poslednji. U međuvremenu, dok se čeka na Apokalipsu, caruje ponavljanje, i nema šta novo da se dogodi kad se već sve dogodilo: novi apostoli čine isto što i stari, novi sveci ponavljaju stara čuda i rado oponašaju jedan drugoga, baš kao što to čine i grešnici. Ponavljanje je prisutno u svakoj kulturi, ali se vizantijska kultura možda više nego bilo koja druga hrani ponavljanjem. Zato je u ovoj kulturi šablon pobedio život i istorija je izgubila otvorenost. Vizantijska književnost je puna slatkoglagoljivosti i praznoslovlja, prepisivanje je postalo učenost a preslikavanje umetnost. Samovolja se proklinje teškim kletvama, a poslušnost je prava vrlina. U Vizantiji se šepurila politička nesloboda, a istočnjački despotizam Vizantinaca obučen u teokratsko ruho izdavao se za vrhunski domet civilizacije. O tome kakve su se sve “zrake” širile od “istoka” na okolne zemlje, svedoči Nikita Honijat komentarišući sukob Prvovenčanog i Vukana oko vlasti: “Jer od carice gradova (Konstantinopolja), kao od nekog uzora, obrasca i opšteg proročišta, bratoubilaštvo je izašlo i proširilo se do krajeva sveta, pa su tako ne samo Persijanci, Tavroskiti (Rusi), ovi Dalmati i zatim Panonci, nego i ostali vladari pojedinih naroda ispunili svoje otadžbine pobunama i ubistvima isukavši mačeve protiv svojih suplemenika.” (Vizantijski izvori IV, 166). Bratoubilaštvo svakako nije vizantijski izum, do takvog “otkrića” može svaki narod doći i sam; vizantijski je izum da se i bratoubica može proglasiti za sveca.
Justinijanu drugom je kad je zbačen sa prestola, odsečen nos 695. godine, ali kako se on i pored ovog osakaćenja ponovo dočepao vlasti 705., od sečenja nosa kao “diskvalifikacionog metoda” za uklananje prekobrojnih pretendenata se odustalo. Carica Irina je naredila da oslepe njenog sina Konstantina VI u „porfirnoj sali“ u kojoj ga je i rodila. (Sve ovo se dešava u Vizantiji, u kojoj vlada jedinstvo crkve i države, a blagočestive careve krunišu patrijarsi. – G.) Biti svetac po ovome uzoru znači biti do grla potopljen u svetsko slavoljublje, učestvovati u pirovima, jahati konje najplemenitije pasmine, razmetati se raskošnom i raznovrsnom pratnjom (Naši današnji političari imaju ova "feudalna obeležja", u šta spada naoružana pratnja. Brojni državni funkcioneri, partijski lideri i tajkuni angažuju svoje lično obezbeđenje koje ima i prestižni smisao. Danas u Srbiji ima 30.000 registrovanih naoružanih ljudi koji obavljaju poslove privatnog obezbeđenja. – G.), obavljati poslove poslanstva za zemaljske vladare, rasipati silno zlato i srebro i u tome nadmašiti sve prve apostole, itd.
Bogumilska opozicija optuživala je pravoslavnu crkvu zbog korupcije, tvrdeći das su se položaji u njenoj hijerarhiji kupovali suvim zlatom. Ove heterodoksija je tvrdila da sve to (pravoslavlje –G.) ipak nije pravo hrišćanstvo nego njegova parodija. Samo je u institucionalizaciji ogrezlo hrišćanstvo moglo pronaći svoje svece među onima sa uspešnom karijerom. Bog, koji je svoga Sina ostavio samoga na krstu, sada nema druga posla nego da pomaže svetiteljima, čak i da kažnjava one koji se drznu da im se suprotstave.
Bogumilska kritika crkve kao institucije data je sa etičkog stanovišta, bogumili grde sve crkvene činove tvrdeći da su institucionalizovani sveštenici fariseji koji provode život u lenjosti živeći od tuđeg truda. Izgleda da su žestoko napadali i crkveni ceremonijal nazivajući liturgiju i ostale službe „mnogoglagoljanjem“ bez istinske religioznosti. Tvrdili su da je pričešće „obično brašno“, a ne telo Hristovo kao što ga je predstavljala crkva. Jevanđeljske priče već su bogumili tumačili racionalistički kao simboličke pouke, kao jedino sredstvo spasenja, priznavali su ličnu i usamljenu molitvu u svako vreme i na svakom mestu, oltar je tamo gde je ljudska duša. Molili su samo „Oče naš“, što sugeriše njihovo nastojanje da se direktno obraćaju Bogu, bez posrednika, koji su se po učenju legitimnih crkvi, prilično namnožili: treba moliti Savu da ovaj umoli Simeona da se obrati Bogorodici a ona odobrovolji Hrista; nesporazumi nao vako dugačkoj „liniji“ lako su mogući. Prijatno iznenađuje njihovo uverenje da čovek, smrtno biće koje se može ubiti, ne može biti rob. Bogumili podbunjuju stanovništvo učeći ga da se ne potčinjava ni svetovnim ni crkvenim vlastima, da mrzi vladare, kudi bogataše i moćne velmože i svakom slugi preporučuje da ne radi za svoga gospodara – ako nema slugu, onda nema ni gospodara. Prevrtljivost zemaljskih prilika, s jedne, i verovatno etičko - religiozna superiornost bogumila nad iskvarenim crkvenim starešinama, s druge strane, učinili su bogumilstvo prihvatljivim i za vlastelu, uprkos njenom tzv. „klasnom interesu“.
U srednjem veku je bila vrlo popularna jedna italijanska didaktičko - moralna pričica o đavolu koji je vrlo inteligentno pronašao muževe za svoje kćeri: Kćer Oholost dao je vlastelinu, drugu zvanu Tvrdičluk bogatom građaninu, treću Neveru sebru, četvrtu Zavist Majstoru, a petu Licemerije svešteniku.

Uz mala prilagođavanja, preneo sam vam, po meni, neke najinteresantnije delove iz ogleda „Svetosavlje kao ponavljanje“, koje se odnose na vizantijsko pravoslavlje. Ogled se nalazi u knjizi „Ontološki triptih“, dr Milana Kovačevića profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koja je izašla 1990.godine u izdanju Književne zajednice Novog Sada. Dr Milan Kovačević je umro 1988. godine.