Post

Поред 4 званична црквена поста (петровдански, госпојински, ускршњи, божићни) код архаичних Срба на селу постоје још два поста (мратиндански, на Светог Мрату и светосавски, на Светог Саву).

То нам говори да српски пост потиче из паганизма, и потиче од веровања да у појединим деловима године духови предака могу ући у животиње.

--------------------------------------
POST - akademik Veselin Čajkanović

U vezi sa opštim zadušnicama — koje su, kod indoevropskih naroda, držane, pa se i danas drže u svima godišnjim sezonama (v. Schrader, Reallex., 1, 24), a naročito u zimu i u proleće — i u vezi sa epifanijom predaka i pokojnika koja se u te dane dešava, pokušaćemo ovde da objasnimo cilj posta — ne svakog posta uopšte (jer za razne postove mogu biti sasvim različiti uzroci, upor. Fehrle u Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 2, 1234; J. A. Mac Culloch, u Hastings, Enc. of Rel. and Ethics, 5, 759, i Crawford Howell Toy, Introduction to the History of Religions, 1913, § 204 idd), nego onakvog kakav se, kao ostatak iz starinske religije, praktikuje kod nas.

Postovi u našem narodu mogu biti periodični i slučajni. Periodični su opšti, i važe za sve Srbe pripadnike pravoslavne crkve; slučajni postovi postaju po sili kakvog zaveta, i tu se obično izabere po kakav dan u nedelji (najčešće sreda ili petak, ređe utornik ili ponedeonik), ili inače kakav bilo dan u godini koji se pokazao srećan ili kritičan za onoga koji zavet čini. Među opštim, periodičnim postovima ima ih četiri koje od svojih vernih traži pravoslavna crkva: to su u prvom redu uskršnji i božićni post, pa onda petrovski i gospojinski. Pored ovih propisnih, od crkve priznatih postova, održava naš narod, ponekad sa izvanredno velikom strogošću, još dva posta u zimskoj sezoni: to su mratinački post, u novembru (v. St. Dimitrijević, Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju, Beograd, 1926, 82 idd), i post svetome Savi, u januaru (od Svetoga Jovana ehsl., v. St. Dimitrijević, 69 idd). Mratinački i Savičin post nisu bili nikad naročito priznati od crkve; oni su nam ostali iz stare religije. Pored ovih, treba spomenuti još jedan post koji nije ustanovila crkva, nego je takođe starinski narodni: to je post na nekoliko dana pred slavu, ponekad i na sam dan slave. Taj post održava se, na primer, u Prizrenu i Velesu (v. M. Filipović, u GEM, 6, 1931, 28, i 2, 1927, 29). Prema usmenom saopštenju g. Milana 3. Vlajinca, profesora univerziteta, taj se post drži i u Vranju i okolini. On je, izvesno, poznat i na mnogim drugim mestima, ali o tome nemamo dovoljno podataka. Najzad, u Bosni se posti zadušni ponedeonik (v. BV, 19, 1904, 256).

Nas ovde interesuju samo periodični, redovni postovi, koje u određene dane, drži ceo srpski narod.

U čemu se sastoji post? Kod našeg naroda normalni, ritualni post sastoji se u zabrani jedenja životinjskog mesa i životinjskih proizvoda uopšte. Izvan toga može se, po pravilu, jesti šta se hoće i koliko se hoće. Taj propis važi i za crkvene i za starinske narodne postove. Ovakav post, dakle, nije kajanje, penitencija, i nema (kao na primer kod pitagorejaca, orfičara, stoičara i dr.; v. R. R. Arbesmann, Das Fasten bei den Griechen und Römern, Giessen, 1929, 103 idd) karakter askeze (iako se ponekad tako shvata1)). Naš narod, uostalom, nije veliki mesožder (čak ni u krajevima koji su pretežno stočarski; upor. o sličnoj pojavi kod drugih primitivnih naroda S. Reinach, Cultes, mythes et religions, 1, 89 id), i on, prema tome, uzdržavanje od mesa za neko izvesno vreme i ne bi mogao da shvati kao askezu. Očevidno je, dakle, da post kod našeg naroda prvobitno — u paganizmu — i nije imao etičku podlogu, već čisto religijsku: iz nekih religijskih razloga, o kojima će malo docnije biti reči, meso je u izvesne dane bilo tabuirano. Takav post počiva na shvatanju da „greh ulazi na usta, koje je sasvim suprotno hrišćanskom i crkvenom shvatanju izraženom u jevanđelju po Mateju, 15, 11 („Ne pogani čovjeka što ulazi u usta: nego što izlazi iz usta, ono pogani čovjeka")2). Zabrana jedenja mesa u božićnoj i uskršnjoj sezoni, prema ovome, očevidno je ostatak iz prethrišćanskog kulta3).

Nije teško utvrditi o kakvom je kultu ovde reč. Mratinački post, kao što se jasno vidi iz mnogobrojnih legendi i kultičkih običaja (v. St. Dimitrijević, Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju, 82 idd; SEZ, 31, 1924, 157 idd), vezan je za vučji kult i vučje praznike, koji se i danas praznuju sa nasleđenom strogošću (upor. St. Dimitrijević, o. s.), i u nepromenjenim starinskim formama, pa čak i sa sačuvanom starinskom terminologijom. Januarski post bio je, isto tako, poznat u dalekoj starini, imao je isti cilj, i kad je docnije vezan za ime svetog Save, dobio je sveti Sava atribut zaštitnika vukova. Za vuka, međutim, videli smo gore da je senovita životinja po prevashodstvu, i, prema tome, vuci iz zimske sezone, kojima se čini kult, u mističkom jeziku, isto su što i olicetvorene duše predaka (v. i gore). Post koji je oko njih koncentrisan imao bi u stvari da bude propis iz kulta predaka.

Drugi slučaj, post pred slavu i na sam dan slave, još je jasniji: slava je praznik predaka (v. moj članak u Enciklopediji St. Stanojevića, 4, 169 id), i post koji je u vezi sa slavom očevidno mora biti sastavni deo toga kulta. Pogotovu tome istom kultu pripada i gore spomenuti post o zadušnom ponedeoniku. Zabrana jedenja mesa u božićnoj i uskršnjoj sezoni dolazi takođe u vreme koje je ispunjeno praznicima predaka (upor. za naš narod i druge slovenske narode, M. Murko, Das Grab als Tisch, Heidelberg, 1910, 88 idd, i moje radove o Božiću navedene gore; za ostale narode upor. Schrader, Reallex., l, 24, i Jungbauer y Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 3, 168 id). Iz svih ovih činjenica jasno je da post, koji se sastoji u zabrani jedenja životinjskog mesa, čini sastavni deo mrtvačkog kulta i kulta predaka uopšte.

Kad stvar tako stoji, neće biti teško da nađemo i razlog postu, odnosno zabrani jedenja životinjskog mesa. Iz pogrebnih običaja i našega naroda i drugih naroda znamo da se, u neposrednom prisustvu mrtvaca, izbegava, a ponekad i izrikom zabranjuje ma šta uzeti u usta. Po svima krajevima našega naroda poznat je običaj da se, kada se desi smrtan slučaj, prosipa u dotičnoj kući, a ponekad i u susedstvu, pa čak i u celom selu, sva voda koja se tu zatekla (upor. npr. Milićević, Život Srba seljaka, 339; BV, 16, 1901, 185; SEZ, 7, 1907, 89; 247; 492; 14, 1909, 248; 40, 1927, 257; Tih. R. Đorđević, Naš narodni život, 5, 842, i, naročito, Lilek u GZM, b. 1S94, 144 id, i 161)4). Zbog čega se tako radi? U Sarajevu kažu da bi onaj koji bi se napio vode što se zatekla u kući gde je mrtvac — pao u nesvest (GZM, 6, 1894, 145).

Mnogo određenije objašnjava ovaj običaj naš narod u nekadašnjem crnorečkom okrugu. „Čim samrtnik izdahne", — kaže Stevan Mačaj, Glasnik SUD, 73, 1892, 131 — „svi se sudovi u kući u kojima se drži piće izvrću, voda se prosipa, jer je opoganjena, ili se u njoj skrila samrtnikova duša." Ovo narodno objašnjenje sasvim je dobro, jer mi znamo da voda — koja je, uopšte, „htonični" elemenat (upor. npr. Martin Ninck, Die Bedeutung des Wassers im Kult und Leben der Alten, Leipzig, 1921, 1 idd) — ima za duše izvanredno veliku privlačnu snagu (upor. npr. Gruppe, Griechische Mythologie u. Religionsgeschichte, 831, i Bericht über die Literatur zur antiken Mythologie u. Religionsgesch. aus den J. 1906—1917, 245, i SEZ, 31, 1924, 57 idd, takođe i dole: gl. 1, nap. 4); i kad, dakle, postoji opasnost da se duša pokojnika koji je u kući skloni u vodu, prirodno je da tu vodu ne smemo piti, jer bismo sa njom uneli u sebe i tuđu dušu.

Iz istog razloga prosipa se, u kući u kojoj je mrtvac, i jelo (v. npr. Milićević, ŽSS, 339; SEZ. 7, 1907, 89; GZM, 6, 1894, 144 id i 161), jer i za jelo može prionuti pokojnikova duša i u njemu se zadržati5) „Noch weilt die Seele an der Stätte ihres Lebens und Wirkens, haftet an den dort befindlichen Objekten und kann besonders mit Speise und Trank in den Körper der Hinterbliebenen geraten, um dort eine unheimliche Wirkung auszuüben"* (Arbesmann, Das Fasten, 25; upor. i A. Neuwirth, Das Verhältnis der jüdischen Fasten zu denen der alten Heiden, Berlin, 1910, 9). Dok je mrtvac u kući, dok je, dakle, opasnost da ne uvučemo u sebe njegovu dušu velika i neposredna, najbolje je ništa ne uzimati u sebe. I doista, tako se i postupa. Po Milićeviću (ŽSS, 340 id) kod našeg naroda postoji (ili je ranije postojao) „običaj da u kući gde ko umre niko ništa neće da okusi dokle se umrli ne ukopa . Istu ovakvu zabranu nalazimo i kod drugih naroda (upor. za stare narode, Misirce, Jevreje, Grke, Rimljane, Arbesmann, 25; za primitivne narode Mas Culloch u Hastings, Enc. of Rel. an Eth., 5, 760, i Arbesmann, 26). Imamo, dakle, potpun post, za koji vidimo da se naređuje zbog toga što postoji opasnost da ćemo sa jelom i pićem uzeti u sebe pokojnikovu dušu koja je tu pored nas.6)

* "Još boravi duša na mestima gde je živela i delala, prianja za predmete koji se tamo nalaze i može, naročito preko jela i pića, da dospe u telo pokojnikovih ukućana i da tamo izvrši neugodno dejstvo."

Dok je razlog za post prilikom smrtnog slučaja jasan i (kao što smo videli) u nauci već konstatovan, dotle se nije našla zgodna polazna tačka da se isti razlog proširi i na periodične postove. Najvirt (str. 9), pošto je konstatovao da se u samrtnikovoj kući treba uzdržati od svakog jela zbog toga šgo bi se, jedući, mogla „pojesti" i duša pokojnikova, navodi (tuđe) mišljenje da su periodični postovi postali, možda, otuda što se veruje da duša (u izvesne dane) svuda „leti" i luta (pa, prema tome, postoji ista opasnost kao i kad je mrtvac u kući: i tako je postala i ista zabrana). Ali ova teorija, iako polazi od tačnih premisa, nedovoljna je, jer ne objašnjava zbog čega se zabranjuje baš životinjsko meso, a ne i svako jelo i piće uopšte. Tu će nam pomoći podaci iz srpske religije. I onda je odgovor sasvim prost. Videli smo malo ranije da se preci i pokojnici uopšte mogu javiti, i vrlo se često i javljaju, u obliku pitomih i divljih životinja; oni to naročito čine u vremenu kada njihove duše imaju slobodu kretanja, dakle: naročito u božićnoj i uskršnjoj sezoni; kod nas dolazi u obzir još i slava. Pošto se prema tome u toj sezoni u svakoj životinji može možda, nalaziti nečija duša, postala je opšta zabrana jedenja životinjskog mesa. Životinje, u božićnoj sezoni i drugim zadušničkim sezonama i danima, mogu biti senovite, i zbog toga ih ne treba u tim danima jesti.

Ovakvo tumačenje možemo da izvučemo i iz poznate Pitagorine zabrane koja se odnosi na pasulj. Pitagora i pitagorejci verovali su da je pasulj sedište duše, i to je bio razlog što su ga zabranjivali. Čuveni pitagorejski simvol, 

 , „ili pojeo pasulj ili pojeo glavu svoga oca, jedno ti je isto", treba shvatiti bukvalno. „Te reči ne znače, kako se ranije obično uzimalo, da je oboje za pitagorejca podjednako veliki zločin, nego se mora uzeti sasvim bukvalno: jedenjem pasulja jede se glava roditelja, jer je glava sedište duše, a duše predaka prešle su u pasulj" (R. Wünsch, Das Frühlingsfest der Insel Malta, 41; upor. i isti naučnik u ARW, 14, 1911, 574). I Plinije kaže izrikom, pozivajući se na neke izvesne au-tore čija imena ne saopštava, da je Pitagorina zabrana došla otuda što se duše mrtvih nalaze u pasulju (Plin. Hist. Nat., 18, 118, upor. i Arbesmann, 1Cool7). Najzad, valja spomenuti da neki stari narodi (naročito Jevreji i Misirci, upor. Dîlger. , 2, 25 idd; 49 idd) nisu dopuštali jedenje riba, jer su verovali da se u ribama nalaze duše pokojnika (upor. W. Spiegelberg, Der Fisch als Symbol der Seele, ARW, 12, 1909, 575; upor. i 1. Scheftelowitz, Das Fischsymbol im Judentum und Christentum, ARW, 14, 1911, 357). Stvar je sasvim očevidna. Kao što je kod pitagorejaca zabranjivan pasulj, a kod Misiraca ribe, jer se u toj vrsti hrane nalaze duše predaka, tako je i našim starima zabranjivano jedenje životinjskog mesa u ovoj ili onoj sezoni, jer se tada u životinjama nalaze duše predaka.

Tako je ustanovljen post, odnosno zabrana jedenja mesa, u periodima vremena, kada su mrtvi u pokretu. Vrlo je verovatno da je takva zabrana bila poznata još u indoevropskom vremenu. Ferle (Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 2, 1238) ima pravo kad misli da je zabrana jedenja mesa fiksirana još u tako dalekoj prošlosti („Möglicherweise gehen die Anschauungen, die zu den Fleischverboten führten sogar in eine Zeit zurück, in der die indogermanischen Völker noch in engerer Verbindung miteinander standen"). Prema tome, pretpostavka o nekom antičkom uticaju, koji Ferle (1. s.) ipak ne isključuje, nepotrebna je.