Posle smrti

[Zvoncica]

Ima li cega? Verujete li u religijske predstave zagrobnog zivota, raj i pakao, procenu dela u ovom jednom zivotu koji nas za celu vecnost smesta na jednu ili drugu stranu....?
Ili mozda u cikluse postojanja, reinkarnaciju, mogucnost prociscenja duse kroz razlicita postojanja....

Da li ste razmisljali o nacinu na koji zelite da budete sahranjeni? Da li vam je to uopste bitno i ako jeste zasto? Mislite li da nacin sahrane ima veze sa onim sto se desava posle (recimo ko se kremira da ce doci crn u pakao...)? 

[CTEBA]

Компликовано питање. Као неко ко је већ одавно на низбрдици то питање је све интересантније и интересантније. Гледано чисто са религиозне стране то питање и нема логике јер ако после смрти не постоји ништа онда зашто сам провео живот верујући у то?
Са друге стране неоспорно је да свако живо биће има ту животну енергију. Сви знамо да је енергија неуништива и једино може да пређе из једне форме у другу. Самим тим смрт није ништа друго већ прелаз из једног енергетског стања у друго. Дали смо у том стању свесни или не је друго питање јер још нико није дошао да нам о каже али невидим зашто би то било немогуће. ж
Што се тиче саме сахране лично не желим ништа једноставно ово тело сматрам само нечим што постоји да би душа имала неко физичко тело да функционоше. Овде у Северној Америци те сахране су толико комерцијализоване да данас неко овде не може да буд есахрањен без $10,000. дали је нормално потрошити толике паре на сахрану да би свима показали колико волемо и поштујемо неког ко у свом животу никада није потрошио толико одједном на себе.

[миле ћурчић]

Ја не верујем да на земљи, где господари простор и време, постоји било шта после смрти.
Говорим, дакле, у смислу времена које у нашем земном свету има линеарни, и неповратни карактер. Кад умрете, онда у оном времену које следи после ваше смрти, не постојите.
Али такво линеарно време, и неповратно, влада само овде, на дну творевине.
На небу, где анђели обитавају, и где је сфера душе, све се дешава циклично. То јест, тамо се време понавља (на дну творевине, с обзиром да ни то дно није потпуно без утицаја виших сфера, ми видимо одјеке те цикличности!).
Једино у Апсолуту, сфери Духа (и Господа Бога) све се своди у једну тачку и времена, као ни простора, нема.
Ако досегнемо ту тачку постајемо вечни.
У томе је смисао обожења.

[миле ћурчић]

Мислим, Стево, да грешите што се тела тиче. То јест, одосте у хиндуизам!
Ми хришћани не можемо да прихватимо да је тело тек амбалажа душе. Ако бисмо то веровали обезвредили бисмо сваку Божју промисао да створи свет. Другим речима, морали бисмо се тада потпуно дистанцирати од креационизма и постати манифестационисти.
И хришћанско учење није да нам тело треба само привремено, а да ће касније наша душа, слободна, пловити изнад вода.
Не! Васкрснућемо у нашим телима! Истина, обновљеним, здравим и лепим, али баш овим нашим, а не некога другога, или без тела.
Религија наших предака, прехришћанска, била је манифестациона, и они су сматрали тело привременим стаништем душе. Из тог разлога су примењивали спаљивање тела, после смрти, да душу ослободе.
И то, та теологија, то неверовање у тело, било је јединим разлогом да је хришћанска Црква, до наших дана, забрањивала кремацију.
Данас, чини се, таква мишљења више нису опасност за хришћанску теологију па је и став према кремацији мекши. Она се одбацује, у принципу, једино ако је извршена због тога што не постоји вера у васкрес тела.
Истина, има задртих православних свештеника, и то доста, који одбијају да опојају покојника ако ће бити кремиран и неће да разговарају о разлозима кремације.
Ради се о томе да је Богу једнако једноставно да васкрсне тело балзамовано, потпуно иструло, или спаљено, па то не може бити никаквим разлогом забране кремације.
Остаје само један аргумент а тај је да наша вера налаже достојанствен поступак са телом преминулог. И то стоји. Наравно, несугласице могу наступити у тумачењу шта је достајенствен поступак, а шта не.
Да сам ја свештеник (као што нисам), и да ви кажете мени да вам је умро члан породице, да је био православни верник, али да ни покојник, као ни ви сами, не сматрате потребним да се плаћа скупо гробно место, и скупа схарана, већ да се све може достојанствено и јефтино обавити кремацијом, ја бих то прихватио. Међутим, доста православник свештеника, нарочито у матици, одбиће вас! Ако и хоће да разговарају о кремацији онда траже неки, по њима, много јачи разлог (а не финацијски).

[CTEBA]

Поштовани Миле,
ја нигде нисам споменуо кремацију. Искрено ја сам против тога јер верујем да треба да се сахранимо . Када сам говорио о тим ценама сахрана мислио сам на комерционализам који се овде у Северној Америци води по питању сахране. Као прво одмах рачунају на вашу осетљивост и на ту карту играју. Дали вам је жао да потрошите на ....
Балсамирање које нико незна чему слжи је око $500. Припремање покјојника (облачењи и остало) је $3,000 до $5,000.
издавање хале за помен око $1,000. Значи све ово и нема везе са покојником нити са сахраном већ са нашом таштином да се покажемо да имамо.
По питању тела и душе улазмо у филозофију. Шта је тело , шта је душа и каква је веза између тела и душе је много компликованије.
Стари Грци су веровали да је у здравом телу здрава душа (мен сана ин корпорат сана или нешто тако).
Дали је тело нераздвојно од душе у Хришћанству не могу да тврдим са сигурношћу али лично више верујем у то да је тело само привремено да би душа имала (са извињењем) амбалажу.

[SuperStaljin]

Posle smrti ne postoji ništa, a kroz život nas vode nagoni,
tako da, ne brinite za nas koji ne očekujemo vrtove, device itd.
Ne živi se zato.

Što se tiče tela, sviđa mi se Zoroastrijanska fora, odnesu leš u toranj tišine,
i ostave ga da ga tamo pojedu lešinari.



Doduše, kako sad ima previše ljudi na planeti, nema dovoljno lešinara da nas sve izedu,
pa je verovatno klasična sahrana takođe ok. Crvi i tako to.

[CTEBA]

Саркастичан одговор који у суштини ништа не одговара. Говорите о физичком телу а не о душевној енергији. Ако је енергија неуништива изволите и објасните ми шта се са њом дешава после физичке смрти?
Ни Ви као ни било ко други неможете чак са сигурношћу да кажете шта је смрт. Дали је то апсолутни крај или само једна карика у ланцу живота.

[SuperStaljin]

Саркастичан одговор који у суштини ништа не одговара.

Ni najmanje, rekao sam ono što ja mislim.

Говорите о физичком телу а не о душевној енергији. Ако је енергија неуништива изволите и објасните ми шта се са њом дешава после физичке смрти?
Ни Ви као ни било ко други неможете чак са сигурношћу да кажете шта је смрт. Дали је то апсолутни крај или само једна карика у ланцу живота.

Recimo da ne verujem u "duševnu energiju". Šta se dešava kada prestane složeni hemijski proces koji se odvija u našim mozgovima - zbog kojih imamo iluziju
da smo nekakav um koji samo obitava u telu? Hmm... recimo isto što i sa baterijom kojoj je istekao rok trajanja.

Ja mislim da mi JESMO to telo, sve što znamo nalazi se u našem mozgu... posle nekog vremena, kad se hrpa ćelija u utrobi majke pretvori u mozgić,
krene proces gde svako iskustvo fizički oblikuje mozak, u vidu neurona, sinapsi, ćelija koje se pale i prave veze u zavisnosti od genetskog nasleđa i
iskustava kroz koja prolazimo. Kako beba u početku slabo vidi, gotovo ništa ne ume i ničega se ne seća - ali kreće na taj put,
tako neko ko umire doživljava suprotan proces, dotok krvi u mozak prestaje, sve naučeno se gubi, odlazi vid, svest, sećanja. Dovoljno je samo nekoliko minuta
i mozak se pretvori u beskorisnu kašu ćelija, na mestu gde je nekada bila ličnost, ne ostaje ništa.

[миле ћурчић]

Имао сам ја једног, у фамилији, који је на питање о постојању Бога, увек мудро одговарао да нема Бога и да је све то хемија.
Ја бих онда увек додавао да се, у принципу, слажем с њим, премда мислим да поред хемије има мало и Познавања природе и друштва.
Час разредног старешине нисам ни ја узимао у озбиљна разматрања.

[krinolina]

Potpuno se slažem sa onim što je napisao SS. To je i moje viđenje života i smrti (sve sem dela sa lešinarima, ja bih radije
da me kremiraju i pospu po nekoj baštici sa ružama).

U US su odavno počeli da zamrzavaju ljude, posle smrti. Naravno, reč je o ljudima koji to sebi mogu priuštiti.

Tzv. krioničko zamrzavanje je počelo još 1967. i obavlja se pomoću tečnog azota kako bi se sprečilo propadanje ćelija umrlog.
Najpoznatija kompanija koja obavlja zamrzavanje zove se Alcor (http://www.alcor.org/) i oni veruju da će naučnici
kroz 50-100 godina uspeti da pronađu lek protiv bolesti od kojih su umrli njihovi klijenti, kao i način da
se zamrznutim telima vrati život (gde su već napravljeni neki pozitivni pomaci), jer postoje razni problemi pri zamrzavanju vode u telu, koja čini do 70% ljudskog organizma,
kao što je stvaranje kristala leda koji razaraju strukturu ćelija.
Takođe, kažu da su do sad zamrzli oko 100 ljudi, a da na zamrzavanje "čeka" preko 1000 ljudi.

Gledala sam dokumentarac koji je do detalja ispratio poslednje dane žene, koja je umrla od raka, kao i ceo proces njenog zamrzavanja
u toj kompaniji.

Tako da, možda, posle smrti, za odabrane, stvarno sledi život.

[Braća Strugacki]

Smrt zamišljam kao gašenje. Kada ćelije mozga ostanu bez kiseonika, za veoma kratko vreme prestanemo da postojimo.

Ne verujem da postoji život posle smrti, a i pre smrti postoji tek u malim količinama.

Što se tiče sahrane, nisam razmišljao mnogo o tome...recimo - neka se ratosiljaju mog tela na što jeftiniji način.

[Verena]

…svaka cast svima koji mogu tacno da odrede svoje osecanje smrti, ja to ne mogu i stalno bih menjala iskaz po tom pitanju
…nekad sam uverena da zagrobni zivot apsolutno postoji, nekad mislim – e bas svasta, ne postoji nista bez materije, a duh bez materije se rasplinjava po atmosferi i postaje jedno obicno bezoblicno nista…
...nekad verujem u reinkarnaciju jer mi u zavisnosti od raspolozenja reinkarnacija postaje prava logika, medjutim opet u zavisnosti od raspolozenja kao i drugih faktora, o tome razmisljam prezrivo

…zatim, nekad verujem da sam bogom data stvarcica, da nitko nije kao ja i da takva stvorenja nisu uzalud stvorena
 i da bog MORA da ima plan kako da me uskladisti na dostojan nacin da trajem beskrajno - jer ja  sam ipak ja…neponovljiva sreca svog zivota i slicne besmislice, ali opet u nekim drugacijim danima mislim o sebi kao zrncu prasine u kosmosu satkanom od bezbroj takvih neponovljivih stvari kao sto sam ja…taj bezbroj me spusti na zemlju, ali ne zadugo 
(volela bih da ste i sami tako iskreni)

...a u vezi posmrtnih zelja ponekad zelim da me mumificiraju u cilju ocuvanja materije,
a ponekad kazem, bas me briga sta ce raditi sa mnom kad umrem, neka drugi to resavaju,
 a ja cu najzad moci da kuliram po tom pitanju - ledeno mirna 

[John Doe]

Teza da ne postoji ništa posle smrti je, zapravo, predrasuda nastala i razvijena u poslednja dva i po veka.

U medjuvremenu je ukorenjena obrazovanjem, i podvajanjem izmedju čovekove racionalne i iracionalne strane- što je sem nekih pozitivnih, dovelo i do mnogih prilično neugodnih posledica.

Gotovo niko od velikih ljudi koji su stvarali ovu civilizaciju u kojoj živimo nije bio ateista, i ona sama je sazdana na temeljno drugačijim načelima.

[krinolina]

Teza da ne postoji ništa posle smrti je, zapravo, predrasuda nastala i razvijena u poslednja dva i po veka.

Da li bi ste bili ljubazni i objasnili ovo? Ne bih da donosim ishitrene zaključke.

[John Doe]

Teza da ne postoji ništa posle smrti je, zapravo, predrasuda nastala i razvijena u poslednja dva i po veka.

Da li bi ste bili ljubazni i objasnili ovo? Ne bih da donosim ishitrene zaključke.

Sve sam lepo sročio. Ali, hajde opet.

Teza o tome da nema života posle smrti fitzičkog tela je istovremeno teza koja svodi ljude isključivo na fizičko- pojavnu sferu. I to krajnje nedosledno, jer većina ateista opet veruje u nešto daleko manje objašnjivo i utemeljeno, kao što su raznorazna sujeverja, magija brojeva, vlaška magija etc. Ili magija nečeg drugog- seksualnosti, magija nauke, magija sajber sveta, magija i metafizika politike npr. i ti svetovi onda preuzimaju ulogu religije i prave magije.

Prosto, čovek ne postoji samo u sferi telesnog i opipljivog.

To što se uporno, i često agresivno, tvrdi da postoji, jeste tzv. duh vremena, odnosno predrasuda koja je intelektualno ništavna, ali kojoj je teško suprotstaviti se, jer ne počiva na racionalnim razlozima ništa više nego, na primer, teologija.

Ona je naprosto opšti stav sa kojim izlazi iz srednje škole skoro svako. Sem ako nije imao religiozne roditelje, ili ako nije baš veoma sklon da dovodi sve pod lupu, što bi se reklo, da kritički misli.