Biografije poznatih slikara

[Irish Vučica]

Temu otvaram sa biografijom mog omiljenog slikara u čijim slikama uživam:

VINSENT VAN GOG

Vinsent van Gog je rođen 1853.godine u Grof-Zundertu u Holandiji u porodici protestantskih sveštenika i trgovaca slikama.Imao je nameru da nastavi tradiciju ,ali se veoma malo bavio trgovinom slika.Proveo je svoje detinjstvo kod rođaka u Barbanatu. Sedam godina je proživeo kao namesnik u Hagu,a zatim je produžio u London.Kao trgovac nije imao samo uvid u slikarstvo već se i sam zagrejao za slikanje tj. nastojao je da postane slikar.Međutim u njegovoj nemirnoj i strastvenoj prirodi se pojavljuje religiozni kompleks.U Amsterdamu studira teologiju,ali studije teologije ubrzo napušta i ide među rudare i postaje njihov propovednik u Belgiji.Tamo su nastali i prvi Gogovi crteži.1881.godine napušta Belgiju i odlazi kod rođaka u Holandiju.Tamo se upoznaje sa Moveom koji postaje njegov učitelj.

Nakon kratkog boravka u Hagu , gde prolazi tečajeve crtanja na akademiji navraća se rođacima u Barbanat U tom razdoblju radio je male tamne slike ''Tkalci'' na kojima prikazuje kako se bedna porodica pred petrolejkom  hrani krompirom. 1886.godine odlazi u Pariz gde postaje Kormonov đak. Gog takođe otkriva impresioniste Moneta Sisleja i Pisaroa kao i neoimpresioniste,a ponajviše na njega deluju japanski višebojni  drvorerezi.Kasnije se u Parizu sprijateljuje sa Bernardom i sa Polom Gogenom.Gogov nov način slikanja se ispoljava sve snažnije ; isključuju se senke i svaka modulacija. On primenjuje čistu otvorenu skalu boja a oblike konturira tamnom bojom (Autoportret).Taj način primenjuje i u ostalim svojim prikazima ljudskog lika.

U rano proleće 1888.godine putuje u Provansu.Zadržava se u Arlu.Pod južnim suncem pada i hromatski furor.Izbacuje gotovo dnevno sliku za slikom.Gog je slikao sunce samo u njegovom punom žaru.Posebno poglavlje u njegovom slikarstvu čine slike livada, maslina, čempresa,bregova planina i zvezda.

Gogen je  na Gogov poziv došao u Arl, kako bi se ostvario san mnogih slikara o tome kako bi se okupili na zajedničkom radu u prirodi.Između njih, Pola i Vinsenta postajala je velika razlika .Jedne noći u raspravi Gog je u svom neuravnoteženom stanju navalio na Gogena da ga zakolje.Bio je dovoljan samo jedan Gogenov pogled da se Van Gog osvesti i da sam sebe kazni.Odrezao je britvom svoje uho pa ga odnosi bludnicama u javnu kuću i pada u težak grč epileptika.Gogen odlazi u Pariz a Gog u duševnu bolnicu.Od rane se veoma brzo oporavio, ali se bolnice više nije rešio.U bolnici je sve vreme slikao.Radio je manijački divlje.Slika doktore ,vrt bolnice.Premešta se na savet svoga brata u Auversur-Oise 17.05.1890.godine.Tamo u momentu paničkog predosećaja strave pred novim nastupom hvata revolver.U polju kraj puta naslanja se na deblo koje je slikao i povlači oroz na revolveru.Razbija svoje rastrojeno telo i konačno izmiče svim krizama.

Gogove najpoznatije slike su:''Umetnikova soba'',''Bela kuća noću'',''Kafana noću'',''Spavaca soba u Arlu'',''Suncokreti'',''Polja žita sa žeteocem'',''Ljudi koji jedu krompir'',''Žetelac'',''Žitna polja sa čempresima'',''Most u Arlu'',''Starac'' i mnoge druge.

Preneto sa http://aurora.ekof.bg.ac.yu/~ana/vangog.htm

[John Doe]

Lepa tema, bravo, a sad, ako moze, neka njegova slika kao ilustracija. 

Edit: Zvezdana noć, Vincent Van Gogh

[Ian]

moj, posle Leonarda, omiljeni   

MIKELANĐELO MERIZI DA KARAVAĐO

(Caravaggio 1573-1610), tako nazvan po malom mestu kod Begama, u kome se rodio, prvi je i najbolji predstavnik naturalizma, drugog pravca u tadašnjoj italijanskom slikarstvu. Veoma mlad, učio je slikarstvo u Milanu, pa je oko 1590. došao u atelje vrlo popularnog slikara Kavaliera d'Arpino, čiji manirizam nikako nije odgovarao njegovom bujnom temperamentu, pa on sam studira prirodu i samostalno se razvija. On se vrlo rano oslobodio manirističkih stega i počeo je da slika na svoj način, ograničavajući se na figuru izanemarujući sve ono što je okružuje, pa i pejzaž.

Njegova mladićka dela su manjeg formata, sa jednom figurom, najčešće sa polufigurom, a među njima su najznačajnija Devojka sa lautom, Kotarica voća i Mladić sa kotaricom voća.

Karavađo je bio burne i silovite prirode. Stalno je bio po krčmama i u društvu njagorih skitnica, često se tukao i povlačio nož, pa je posle jednog dvoboja morao da se skloni u Đenovu a, i kada se vratio u Rim, skandali nisu prestjali. U tuči je ubio jednog čoveka pa je pobegao u Napulj (1606).

 
Ali, i pored tako burnog života, on je veoma mnogo slikao, odbacujući svako idealizovanje i težnju za ulepšavanjem, pa i na slikama sa religioznom tematikom, koje se često zbog toga savremenicima nisu dopadale, iako su svojim vanredno snažnim i sugestivnim deovanjem na posmatrače odgovarale zadacima religioznog slikarstva protivreforamcije. Svoje prve velike kompozicije radio je pre 1600. godne u crkvi San Luiđi dei Frančezi, slikajući na zidu Pozivanje sv. Matije i Mučeništvo sv. Matije, na kojima je prvi put koristio efekte svetla koje se probija u tamnoj prostoriji. Ove slike kao da prikazuju scene iz običnog života, pa se poručiocima nisu dopale.    

Do svog odlaska iz Rima, pored ostalih slika, izradio je u crkvi Santa Maria del Polo Mučeništvo sv. Petra i Obraćanje Pavlovo a tada je nastala i jedna od njegovih najpoznatijih slika Polaganje u grob. Pred odlazak iz Rima izradio je izvanredan portret pape Pavla V.

Iako je u kompoziciji odstupio od renesansnih principa simetričnog grupisanja i harmonične ravnoteže, on je postizao utisak čvrste celine, dubine i pokreta, uzimanjem dijagonalne ili kose linije za osovinu svoje kompozicije, što će prihvatiti i ostali slikari 17. veka u različitim vrijantama. Međutim, glavna osobenost Karavađova slikarstva je tenebrozo, naročito tretiranje kontrasta svetla i senke i podešavanje osvetlenja, koja su već savremenici nazivali "podrumskim". Osvetljavajući scene i figure u tamnoj prostoriji, on je postizao štimung i dobijao željene efekte i akcente čisto slikarskim sredstvima, pa će tenebrozo, operisanje kontrastima svetla i scene, postati glavno izražajno sredstvo slikara baroka.

Iz Napulja Karavađo je otišao na Maltu na poziv velikog majstora Malteškog reda Adolfa Vinijakura, čiji je portret izradio, pa je postao i vitez, ali je smrtno uvredio jednog visokog časnika, pa je iz zatvora pobegao na Siciliju. Slikao je i lutao od Sirakuze i Palerma do Mesine, bežeći ispred progonitelja sa Malte, pa je čamcem prešao Napulj, gde su ga progonitelji stigli i teško ranili. Od pape je dobio oproštaj za ubistvo, pa se uputio u Rim, ali je na putu umro u malom mestu Porto Erkole.

Lutajući od mesta do mesta, Karavađo je malo učio i sve je stvarao velikom snagom svog sirovog talenta i, posle tako kratkog i burnog života ostavio je neverovatno veliki broj dela iza sebe. Iako nije ušao u red najvećih slikara, njegov uticaj na kasnije slikarstvo je neobično velik i značjan.

[Ian]

 Karavađo je postao izrazito arogantan, jer je u Rimu bio neverovatno uspešan i svi su želeli da imaju njegove slike. No, istovremeno je pokazivao neverovatnu nesigurnost i nije trpeo nikakve kritike. Lako je ulazio u kavge, a najpogubniju od svih zapodenuo je sa čovekom, koga nije mogao da podnese i koji se zvao Ranućio Tomastoni.

Jedne noći, njih dvojica su u Rimu izašla na dvoboj. Mislim da ga je Karavađo slučajno ubo u stomak posle čega je on preminuo već sledećeg jutra. Karavađu je nad glavom visila smrtna kazna zbog čega je bio primoran da pobegne iz Rima.

Iako je ubio čoveka, na neki način, taj period predstavlja početak veoma zanimljivog dela njegove karijere, jer je bežeći, putovao po Italiji i ljudi su brinuli o njemu, jer su toliko očajnički želeli njegove slike, da su bili spremni da previde njegovu prošlost.

[Ian]

odsecena glava je njegov autoportret

[Irish Vučica]

Evo malo i Van Goga:

[Ian]

i kralj, leonardo

[Ian]

Bogorodica medju stenama ili Bogorodica u pecini
druga verzija

[Ian]

prvobitna verzija

[Magic Mushroom]

 

Pol Gogen

Ežen Anri Pol Gogen (7. jun 1848—9. maj 1903), poreklom Francuz, jedan je od tri slikara postimpresionizma. Gogen je imao svoj stil: slikao je pomoću velikih površina oivičenih crnom linijom (slično vitražu). Taj stil zvao se sintetizam i u njemu boja ne određuje predmet. Gogen je preteča fovizma. Na Tahitiju je proveo drugi deo svog života i tamo se potpuno posvetio slikanju. Njegova dela su Devojke sa Tahitija nose cveće, Kuda idemo, gde smo i šta radimo...
Пол Гоген: Ia Orana Maria
Pol Gogen: Ia Orana Maria

Na Tahiti odlazi prvi put 1891, a 1895. definitivno odlazi u Francusku Polineziju, gde je umro u patnjama i gorčini. Njegove polinezijske teme svode se na prikazivanje animalne lepote ženskog tela u šaroliko ornamentiranim tkanjima u gustom zelenilu tropske vegetacije. Svoje doživljaje i ispovijesti objavio je u knjigama "Noa Noa" i "Pre i posle". Uticao je na razvoj ekspresionizma i formiranje fovizma.



 Život [uredi]

Rođen u Parizu, poreklom potiče od španskih doseljenika u Južnu Ameriku i vicekralja Perua, i rano detinjstvo je proveo u Limi. Unuk je Flore Tristan, osnivačice savremenog feminizma. Nakon školovanja u Orleanu, Francuska, Gogen je narednih šest godina proveo ploveći širom sveta u trgovačkoj mornarici a kasnije i u francuskoj mornarici. Nakon povratka u Francusku 1870., zaposlio se kao pomoćnik brokera. Njegov staratelj Gistav Aroza, uspešni poslovni čovek i kolekcionar umetničkih dela, upoznao je Gogena sa Kamijom Pisaroom 1875..

Gogen je radnim danima bio uspešan berzanski broker, a odmore je provodio slikajući sa Pisaroom i Polom Sezanom. Iako su mu prvi pokušaji bili nevešti, brzo je napredovao. Do 1884. Gogen se sa porodicom preselio u Kopenhagen, gde je bezuspešno pokušao da se bavi biznisom. Primoran da se bavi slikarstvom da bi preživeo, vraća se u Pariz 1885., i ostavlja porodicu u Danskoj. Bez dovoljno sredstava za život, njegova žena (Met Sofi Gad) i njihovo petoro dece odlaze da žive sa njenom porodicom. Gogen je nadživeo dvoje od svoje dece.

Kao i njegov prijatelj Vinsent Van Gog, sa kojim je proveo devet sedmica slikajući u Arlu, Pol Gogen je doživljavao napade depresije i jednom prilikom pokušao da sebi oduzme život. Razočaran impresionizmom, smatrao je da je tradicionalno evropsko slikarstvo postalo suviše imitativno, te da mu nedostaje simbolička dubina. Nasuprot tome, umetnost Afrike i Azije činila mu se punom mističnih simbola i snage. U to doba je u Evropi vladalo zanimanje za umetnošću drugih kultura, naročito Japana. Pozvan je da učestvuje na 1889 izložbi koju su organizovali Dvadesetorica.




Pod uticajem narodne umetnosti i japanskih grafika, Gogen je evoluirao u kloazonizam, stil kome je kritičar Eduar Dižarden dao ime po tehnici gleđosanja koju je primenjivao Emil Bernar. Gogen je veoma cenio Bernarov rad i odvažnost da upotrebi stil koji je odgovarao Gogenovom nastojanju da u svojoj umetnosti prikaže suštinu predmeta. U Žutom Hristu (1889.), koji se obično smatra najreprezentativnijim delom kloazonizma, slika je svedena na oblasti čiste boje koje su odvojene teškim crnim konturama. U takvim delima Gogen nije pridavao mnogo pažnje klasičnoj perspektivi i smelo je ukinuo suptilne prelaze boje—na taj način oslobodivši se dna najkarakterističnija principa postrenesansnog slikarstva. Njegovo slikarstvo je kasnije evoluiralo u pravcu "sintetizma" gde ni oblik ni boja ne preovlađuju, već oboje imaju jednaku važnost.

Tokom 1891. Gogen, isfrustriran nedostatkom uspeha kod kuće i finansijski osiromašen, plovi u trope kako bi pobegao od evropske civilizacije i "svega što je veštačko i konvencionalno." (Pre toga je u nekoliko navrata pokušavao da nađe tropski raj gde bi mogao da 'živi na ribi i voću' i slika svojim sve primitivnijim stilom, uključujući kratke boravke na Martiniku i kao radnik na Panamskom kanalu). Dok je živeo u selu Matajea na Tahitiju, naslikao je "Fatata te Miti" ("Pored mora"), "La Orana Maria" (Ave Maria) i druge prikaze tahićanskog života. Preselio se u Punauju 1897., gde je naslikao svoje remek-delo "Odakle dolazimo" i ostatak života proveo na Markizovim ostrvima, samo jednom dolazeći u Francusku. Njegovi radovi iz tog perioda su puni kvazi-religijskog simbolizma i egzotičnih prikaza stanovnika Polinezije. U Polineziji se često sukobljavao sa kolonijalnom vlašću i katoličkom crkvom. Tokom ovog perioda je napisao i knjigu Avant et Après (Pre i posle), koja predstavlja rascepkanu zbirku zapažanja o životu u Polineziji, sećanja, i komentare o književnosti i slikarstvu.

Umro je 1903. godine i sahranjen je na Cimetière Calvaire u Atuoni, Hiva Oa, Ostrva Markiz, Francuska Polinezija.

[Aurora]

naravno, Klod Mone

Mone se rodio 14. novembra 1840. Bio je drugi sin Kloda Adolfa i Luis Žastin Mone.20. maja 1841., kršten je u lokalnoj crkvi, kao Klod Oskar.  Godine 1845. njegova porodica se preselila u Avr u Normandiji. Njegov otac je želeo da on nastavi porodični posao u prodavnici, ali Monet je želeo da postane umetnik. Majka mu je bila pevačica.
Prvog aprila 1851. Monet je upisao umetničku školu. Kao mladić počeo je da radi karikature koje je izlagao po izlozima dućana. Ubrzo ih je zapazio lokalni slikar Ežen Buden, zainteresovao se za mladog Monea i počeo da ga vodi sa sobom kad god bi išao da slika pejzaže. Mone je smatrao da mnogo duguje ovom majstoru, i uvek je govorio: „Ako sam postao slikar, za to treba da zahvalim Budenu.“

U Avru je upoznao i Žonkena, koji je takođe dosta uticao na Monea (i Buden i Žonken se ubrajaju u preteče impresionizma). Posle ove dvojice, pao je pod uticaj Koroa i Kurbea.

Na početku svoje slikarske karijere bavio se figuralnom kompozicijom, ali je po odlasku u London, videvši Tarnerovo slikarstvo, shvatio da su divizionistička tehnika i pejzaž njegova prava inspiracija.

Mone nije stvorio teoriju, ali je na putu likovnog istraživanja sebi postavio cilj da ne predstavlja materiju samih predmeta, već promenljivu igru svetlosti. Sa svoje palete je odstranio teške i neprozirne boje i koristio samo čiste i svetle. Stavljajući takve tonove jedan kraj drugog, postigao je treperenje svetlosti, odsjaj raznobojnih nestalnih odsjaja koji stalno menjaju i sam izgled stvari. Prirodno, oko 1890. počeo je da slika cikluse slika, sa istim motivom ali u različitim fazama dana.

1859. odlazi u Pariz i upisuje švajcarsku akademiju, gde se upoznaje sa Pisaroom.1862. je ušao u studio Glejer u Parizu, gde upoznaje Renoara, Sislija i Bazila sa kojima je osnovao jezgro impresionističkog pravca.

Za vreme francusko – pruskog rata (1870. – 1871.) odbegao je u Englesku sa Pisaroom. Tamo je proučavao rad Konstabla i Turnera, slikao Temzu i parkove u Londonu, kao i zgradu Parlamenta.

Od 1871. do 1878. Mone je živeo u Aržanteju, selu na Seni, u blizini Pariza, gde je naslikao jedna od najlepših i najpozatijih dela impresionističkog stila. Tu nije slikao samo on, već i njegovi posetioci Mane, Renoar i Sisli.

1874. Mone izlaže "Impresiju, radjanje sunca" na prvoj impresionističkoj izložbi kod Nadara i po njoj je ceo pokret dobio naziv impresionizam

1883. se preselio u Živerni, takođe na Seni, ali 40 milja od Pariza. Pošto je postao poznat, Mone je počeo da se bogati. 1890. je uspeo da kupi kuću u Živerniju, koju je prethodno iznajmljivao. Kuća je imala prostrano dvorište, puno zeleniša, i malo jezero, koje mu je bilo pogodno za slikanje. Od 1890. počeo je eksperimente sa svetlošću i nacrtao je serije slika: Plastove sena i Ruanska katedrala, koje je crtao u različito doba dana. Nastavlja da putuje često, posećujući London i Veneciju nekoliko puta. Ali, njegovu pažnju je najviše privlačila bašta koju je on napravio u Živerniju gde je provodio najviše vremena slikajući i baveći se baštovanstvom.

1814. je izgradio poseban atelje, zbog ogromnih platna na kojima je radio i slika Lokvanje na 12 platna. U njegovim poslednjim godinama je bio skoro slep, ali je slikao do kraja života. Umro je od raka, 5. decembra 1926. u svojoj 86.-oj godini i sahranjen je u Gyverni-u. Njegova kuća i bašta su postali turistička atrakcija.

[Aurora]

Polja maka




Lokvanji

[Kuku Lela]

Aurora preduhitrila si me 

Ja posebno volim njegove lokvanje, uopste te slike sa jezera. 

[Kuku Lela]

Setnja, Kamil Mone i njen sin Zan

[Zvoncica]

i kralj, leonardo

Od svih slika koje sam uzivo videla, ova je na mene do sada ostavila najveci utisak... Fascinatna slika.. Prva verzija se nalazi u Luvru, malo je tamnijih tonova (ne znam koliko se ovde vidi). Druga je u Londonu u Nacionalnoj galeriji, radjena nekih 15 tak godina kasnije po nekim procenama, svetlijih tonova sa vise plave boje...